Krećemo tako što biramo jednu logiku obeležavanja i držimo je do kraja procesa. Prvo odlučimo da li nam je važnija pretraga po vrsti posuđa, po mestu u kuhinji ili po učestalosti upotrebe. Zatim odredimo boje i skraćenice koje svi u timu razumeju.
Sledeći korak je priprema materijala: samolepljive etikete, marker koji se ne razmazuje, i traka za dodatno učvršćivanje. Etikete pripremimo unapred u nekoliko veličina, jer kutije i zaštitne folije nisu uvek iste. Dogovorimo i pravilo gde etiketa stoji na kutiji, da se može pročitati sa dve strane.
Za činije i posude koristimo oznake koje razdvajaju dubinu i namenu, jer se najčešće mešaju u istim kutijama. Nama pomaže da napišemo i opseg veličina, npr. „male/srednje” umesto nabrajanja svake pojedinačno. Ako je u kutiji više tipova, dodamo kratku listu sadržaja na jednoj većoj nalepnici.
Za delikatno staklo ne oslanjamo se na mit da je dovoljno napisati „lomljivo”. Mi dodamo i smer rukovanja: „ne slagati”, „gore”, i „otvarati uz podršku” ako je punjenje gusto. Korisno je i da označimo da li je unutra staklo za vino, čaše ili vaza, jer se različito vadi i odlaže.
Privremene oznake za selidbu držimo odvojene od trajnih, da se kasnije ne pretvore u zbrku. Mi koristimo papirne nalepnice koje se lako skidaju za kutije, a trajne etikete ostavljamo za police i fioke. Kada stignemo na lokaciju, privremene skidamo tek kad sadržaj dobije svoje stalno mesto.
Kod setova tanjira cilj je da se set ne rasparča u više kutija bez traga. Zato označimo naziv seta ili jednostavnu šifru, plus broj komada u kutiji. Ako set ide u dve kutije, obeležimo ih kao „1/2” i „2/2” kako bismo izbegli nepotrebno traženje.
Za šolje i krigle pravimo posebne etikete jer su često sentimentalne ili različitih dimenzija. Mi dodamo napomenu o ručkama („ručka osetljiva”) i da li su unutra poklopci ili kašičice koje prate komplet. Ako su šolje deo kompleta, vezujemo ih istom šifrom kao tanjire ili činije.
Pločice sa nazivima sadržaja koristimo kada posuđe ide u stalnu vitrinu ili u zatvorene police. Nama se pokazalo praktično da pločice budu ujednačene i kratke: „tanjiri”, „činije”, „čaše”, „serviranje”. Tako svako iz tima može brzo da vrati predmet na pravo mesto bez dodatnih pitanja.
Označavanje po učestalosti upotrebe dodajemo kao drugi sloj, ne kao glavni, da ne bismo izgubili pregled. Mi stavljamo mali simbol ili slovo: D (dnevno), P (povremeno), S (sezonski). Na taj način znamo šta prvo raspakujemo i šta može da ide više ili dublje u skladište.
Nalepnice za fioke kuhinje i označavanje polica u vitrini radimo tek nakon probnog rasporeda. Mi prvo složimo posuđe kako bi se videlo šta realno staje i šta je najdostupnije. Tek onda lepimo finalne etikete, kako bismo izbegli prelepljivanje i tragove od lepka.